Повијест моје отаџбине

 

Муса Ћазим Ћатић

Повијест моје отаџбине

Ево те гледам занесеним оком,

Пов'јест драга домовине моје;

Срце ми стрепи, а десница дршће,

Странице свете преврћући твоје –

И душа ми се, пуна поштовања

Побожно свакој твојој рјечци клања...

На јавор-гуслам' у најслађем збору

Тебе су виле мога рода виле.

И сваки спомен прошлости нам славне

К'о свет аманет у Те су нам слиле,

Да својим жаром сред нашије' груди

Стари нам понос и витештво буди.

О књиго славе! Ја у Теби видим

Јуначког Твртка и све своје пређе,

С ханџаром оштрим у десници снажној

Поносној Босни како бране међе –

И попут смијелих дивова и лава

Прсима штите своја стара права.

Ја видим на твом узвишеном листу

Сва она давна неумрла дјела,

Што их Соколи, Пијеле и Тире

Створише, кад су уздигнута чела

Највећем царству на кормилу били

И крв душманску потоцима лили.

Ја видим како врх кршева наших

Сунашце златне слободице сије,

Јуначка сека како брату своме

Низ једра плећа туру-перчин вије,

А дична мати свог јединца храни,

Да Херцег-Босни част и понос брани.

Ја видим ево све крваве војне

И бојна поља и бритке ханџаре

И алај-бајрак, што се небу вије

И токе, што се на сунашцу жаре

И бијесне ате, што ко вихор лете

Ах, видим свега из прошлости свете.

У твоме крилу! Тобом занесено

У грудима дршће младо срце моје

Живијем жаром цјеливат би хтјело

Твој сваки редак, свако словце твоје;

На твоје листове душа ми је пала,

О свето небо мојих идеала!

О наше славе огледало вјерно!

Дај роду моме путовођа буди;

Своје му ватре уливај у душу,

Својијем дахом надахни му груди,

Па св'јестан тебе нека смјело броди

Својему спасу и својој слободи!

Захрђо ханџар док о клину виси

и своју прошлост покопану снива,

Мој народ нека лаганијем пером

Будућност љепшу на теби оснива,

У теби гледећ' идеале своје,

Пов'јест драге отаџбине моје!