Боје и мириси

Муса Ћазим Ћатић

Боје и мириси

Ах, ти ме питаш, које љубим цв'јеће!?...

Ја љубим плаве љубице и росу.

А хризантеме, л'јепа Нидар, то су

Разблудни цв'јећи, врло худе среће.

Баштован лакоми гаји их и пази,

Па онда за новац продаје их људ'ма -

Кокетна госпа носи их на груд'ма,

А посл'је ногом у праху их гази...

А љубичице саме од себека

За зидом грмља цвату сакривене

И усудит' се дрска рука нека,

Да устргне их, трн - што грмље кити -

Убости њу ће и крв јој пролити...

Хеј, љубице су ко харемске жене!

Зашто ме питаш, које волим боје

И какав мирис највише ми прија?

Ти знадеш, Нидар, мирис душе твоје,

Да моју душу нектаром опија.

Он невиношћу б'јелог лијера дише,

Најљепше пјесме у мом срцу буди

И гр'јешне мисли из душе ми брише

Ко свети дашак хуријскије' груди.

А боја рујна и блиједо - нујна

Најдража ми је. Ти знаш, зашто, је ли?

Јер лице моје бл'јед је листак свели,

Што јесенска га испи магла сива

А твоје лице - ружица је рујна,

Што прољеће и младост цјелива...

                               III

Сада ме питаш, какове су косе

Најмилије ми! Ах, давно је било...

Ти дјетешце си тада била мило,

Дјетешце мило као капља росе.

Кошица твоја коврџаста, плава

Низ љиљанска ти падала је плећа,

Ко сноп мирисни љубичастог цвијећа,

На којем љубав и љепота спава.

Ја тада често косу ти цјеливах

И често у сну и на јави снивах,

Гдје увијам се у праме јој снене,

Пијући пјесму с власи сваке њене

Ах, зато и сад усред сна и јаве

Ја сањам косе коврџасте, плаве.

                              IV

Ти желиш сада знати, какве воли

Твој пјесник звуке: с харфе ил' с клавира,

И да ли глазба моју душу дира

Звуком весеља ил' акордом боли?...

Слушај, о Нидар! Од дјетињства мога

Удес је мени зао очух био

И ја сам вазда, вазда тужан био:

Пјесник - сирота без икога свога.

А ти си расла у краљевству среће,

Судба ти стазом садила је цв'јеће:

Смијех и радост - дари су ти њени...

Стог, ето, глазба најдража је мени:

Кристални акорд драгог см'јеха твога

И растргани звук уздаха мога.