Муса Ћазим Ћатић
Ноћ
По улицама заспалога града
Свиленим кроком повлаче се сјене,
Крвави пламен с лампиона пада
У мрак ко уздах заљубљене жене
По улицама заспалога града.
У н'јемом звуку замишљене ноћи
Светог се бола величанство шири -
Звјездице плачу у плавој самоћи
У њима суза као тамјан мири
У н'јемом звуку замишљене ноћи...
Ах! Шта то шуми са далеких сфера?
Да л' облакови пахуљасти плове,
Врх уздрхталих скровитих језера,
Просипљућ б'јеле и памучне снове?
Шта ли то шуми са далеких сфера?
Ил' нага Венус тајну чежњу збори?
Ил' са цимбала анђеоских звуци
Шапућу љубав? И Кевсер жубори? '
Ил' Луна маше с лепезом у руци?
Ил' нага Венус тајну чежњу збори?
Тренуци то' су екстазе и раја,
Часови свети, кад пјесничке груди
Слатко се шире с меких осјећаја,
Што ‘но их Севдах цјеловима буди -
Тренуци то су екстазе и раја!
О ноћи, жено незнаних даљина,
Којој у оку дршћу приче сјајне!
Твојега духа и тамних дубина
Мени су миле, тако миле тајне
О ноћи, жено незнаних даљина!
По одајама самотног живота
Етирна сад ми твоја нога ступа;
Под њеном стопом свуд цвјета љепота
И све у твоме млијеку се купа
По одајама самотног живота.
Мој дух се с твојим духом цјелива,
На твојој усни моја пјесма спава
И сва ми туга у твој мрак се слива
О ноћи, жено спокојна и плава,
Пјесник те, ево, грли и цјелива!
No comments:
Post a Comment