Рамазанска вечер

Муса Ћазим Ћатић

Рамазанска вечер

Мом побри А. Рашидкадићу

Сутон се спушта, мирисав ко смиље

И сипље земљом своје нујне чаре -

Гле, мујезини већ пале кандиље

И свијет оставља трге и пазаре,

А сутон пада мирисав ко смиље...

Побожни људи за софрама сједе,

Молитве усне шапућу им ти'о

Радосним оком у сатове гледе -

Бљедило свето пост им лицем свио;

Ал они весело за софрама сједе.

На пољу сутон све то више пада.

И све су ствари у дубоку муку...

Чекају људи, кад ће топ са града

Навјестит' ифтар у пламеном звуку -

А вани сутон све то више пада.

И гле, на једном свјетлост нека сину

С табије бијеле, ко нур с Тура да је,

А са њим звук се по ваздуху вину -

Звучи л' то свјетлост или то звук се сјаје?

Вечерњи анђео то из топа сину.

И хрли, носећ псалам врх усана,

Интиман, мио ко Божије ријечи -

И задњи дисај умрлога дана

У њему плаче, уздише и јечи...

Анђелу дрхти псалам врх усана.

А езани га мујезински прате

И звек посуђа с ифтарских софара,

Крила му звијезде својим траком злате

И плам кандиља са витих мунара -

И топле молитве побожно га прате.

Сутон је пао мирисав ко смиље

И сипље земљом своје нујне чаре,

Грлећи крилом дрхтаве кандиље -

Свијет опет пуни трге и пазаре,

А сутон мири као амбер-смиље.