Два сонета

Два сонета

Ја ропства нећу! Ох, ја нећу ноћи,

Гдје влада ријеч црног Ахримана!

Слободе хоћу и гигантске моћи

И јулским сунцем обас'јаних дана.   

У мени букти тежња неутажна

За вјечним царством свесилних љепота.

Кроз жиле моје ко бујица снажна

Крв струји снажним пожаром живота.

И десница ми бречи се и диже,

Да с људства - што ‘но у прашини гмиже

Окове тешке разбија и кида.

И да га онда усправи са тла,

Па с њиме Срећи пријестоље зида

На станцу својих живих идеала.

Моја је вјера чврста као камен,

А нада попут живота ми јака

И моја љубав ко вулкански пламен

А мис'о као муња са облака.

Високо чело самосв'јест ми круни,

Срце немиром демонскијем бије:

У њему гњев се прот тиранству буни

И мржња проти фаризејству врије.

Ја никад нећу на кољена пасти

Ни поклонити се пред ичијом силом

Ја апостол сам поноса и части...

И као ор'о шибам својим крилом

Све што је ружно сред овог живота:

Ја апостол сам свемоћних љепота.

Муса Ћазим Ћатић