Смрт

Муса Ћазим Ћатић

Смрт

Сам сам у соби - у мркој самоћи; -

Преда мном стала једна сабласт н'јема,

Упирућ у ме од кристала очи,

Што ватрен лед им у зјеници др'јема.

Иронијом јој усна преливена

Шути ко печат мутнијех небеса -

Тек панџа лако подиже се њена

И по плећима грива  јој се стреса.

Ја трнем, дршћем без гласа и даха,

Ту страшну сфингу гледајућ пред собом

И груди моје леде се од страха - 

Чуј, тупа усна тихо јој се миче:

- Ја вјечито сам загонетно биће,

Рука ми равна бешиком и гробом...