Као што љубице цвату...

Муса Ћазим Ћатић

Као што љубице цвату...

Као што љубице цвату, љубав је процвала тако

У гају живота мога, што ноћ га спокојством пуни

И роса дробније' суза, које сам за тобом плакô,

Рујну јој главицу круни...

Ах, твоја љубав, Нидар, прољетном младошћу дише

И мраз ми са срца брише!

Од мене некад Нидар, ти си далеко била

Ко румен вечерњи облак, кад виш језера плови;

Ал' твоја магијска слика у груд'ма ми се је крила,

А са њом пјесме и снови.

Да, ја те у мисли носих ко Ћафир кумира свога

И чезнух цјелова твога.

На непознатоме друму, што својом празнином сличи

Пустоши, закопаној међ' мога чела боре;

На друму, гдје вјетра нема, осјетих - ко у причи -

Мирисе априлске зоре:

Осјетих дисаје твоје - па ја сам страшно их пио

И пјан сам, о Нидар, био.

У једноличној ноћи, кад тек се мраци криле

И пуне блиједим страхом коридор душе моје,

Ја нађох свијетле лампе, покрите ширитом од свиле,

Ја надох очи твоје...

И надох, о лијепа Нидар, мирисне меке лале:

Те твоје ручице мале.

И видјех тебе, Нидар, и видјех, гдје попут сјене

На сунцу осм'јеха твога туга се растапа моја

И ко што сагиње врба главу виш ријеке снене,

Да лица огледа своја,

Над твоје очи тако ја сам се сагињо ти'о

И тако себе сам зрио...