Ја н'јесам сањар...

Муса Ћазим Ћатић

Ја н'јесам сањар...

Ја н'јесам сањар, што у тихој ноћи  

По мору бл'једе мјесечине плива,

Хрлећи царству свјетлости и моћи,

На свилном мехком облачју да снива

Ружичне санке прамаљетне среће,

Кад славуј пјева и кад цвате цв'јеће.

Ја н'јесам сањар, на сунчаном траку

Што зида себи дворе од биљура;

Та ја сам патник, ког по црном мраку

На ледном крилу силна витла бура

Ко свехли листак са танане гране,

У мутну јесен кад на земљу пане.

О давно, давно отрова ми груди

Циничка збиља земаљског живота,

Давно ме удес раставио худи

Од мојих милих; ах, ја сам сирота!

Гле, моје лице - то је мртва књига,

А слова су јој - невоља и брига!

Ништа ми бабо оставио није,

У хладу да ми медом живот слади;

Тужни се пјесник сам на себи грије

И попут мрава ради, ради, ради,

Трошећи крвцу - снагу свога духа,

Да стече тврду кору круха.

Ја н'јесам сањар, на сунчаном траку

Што зида себи дворе од биљура;

Та ја сам патник, ког по црном мраку

На ледном крилу силна витла бура

Ко свехли фистак са танане гране,

У мутну јесен кад на земљу пане.