Визија

Муса Ћазим Ћатић

Визија

Каткад снатрим у тишини

У заклону плаве сјене

И дозивам пред свој поглед

Давне своје успомене.

Па у томе сјетном часу

Из предјела непозната

Допрхне ми једна птица

На крилима суха злата.

Поврх мене на гранчици

Љуљкајућ се пјесма врије,

Попут вина опија ме

Звук њезине мелодије.

У том звуку ко да дршће

Моја прошлост, младост моја,

Украшена амбер цв'јећем

Од магијских тисућ боја.

Каткад птица с гране слети

И на моја прса пане,

Па ме златним крилом глади

И цјелива сталне ране.

А њени су сви цјелови

Срцу моме мелем - трава...

Хеј! Ал ова златна птица

Кокетна  је и варава!

Јер кад ми се рука дигне,

Њено т'јело да ухвати,

Она прхне с мојих груди

И у незнан крај се врати.

Њеним трагом тек се чује

Смијех јетке ироније. Ах,

та птица, то је душа

Мојих дана минулије'! …

Муса Ћазим Ћатић