Муса Ћазим Ћатић
Крај Неретве
Са крша мрка ко пјесничка бôл,
А замишљен попут чела мога
Ја гледам ево у дубоки дô,
Ја гледам бијес бурног вала твога
И слушам шумор монотон и дуг
Ко да је пјесма далеких вијекова
Ах, слушам шумор и у њему руг
Свој испразности лудих људских снова.
Неретво, реци: гдје је сада Рим?
Гдје цар и слава Херцегове круне,
Над тобом штоно сјаше попут Луне?...
- Све, све је прошло као сан, као дим,
Тек успомена остала ми ево:
Мој вал је о њој кроз стољећа пјево.
No comments:
Post a Comment