Thursday, July 26, 2012

Пјесмо моја

Муса Ћазим Ћатић

Пјесмо моја

Пјесмо моја, плови, плови,
Небом српске поезије;
Ђе но јасних, ко звијезда
Тих пјесама безброј сије

И ти код њих мјеста нађи,
Ма да н'јеси сјајна тако,
Роду моме мила бићеш
Јер је теби Српство слатко.

Пјесмо моја, плови, плови
Из ватрених мојих груди,
Тамо, ђе но братске слоге
Радосница зора руди.

Ту ми гукни њежним гласом,
Нек те сваки Србин чује,
Ти му шапни, колко Српство
Моја млада душа штује.

Пјесмо моја, не стој више
Већ заплови из свих сила,
Та доста си у срдашцу
Мојему се младом крила.

Сад је вр'јеме слободице, -
Да оставиш срце моје, -
И на крил'ма лаког љета
Да на јавно ступиш поље.








Повијест моје отаџбине

 
Муса Ћазим Ћатић



Повијест моје отаџбине

Ево те гледам занесеним оком,
Пов'јест драга домовине моје;
Срце ми стрепи, а десница дршће,
Странице свете преврћући твоје –
И душа ми се, пуна поштовања
Побожно свакој твојој рјечци клања...

На јавор-гуслам' у најслађем збору
Тебе су виле мога рода виле.
И сваки спомен прошлости нам славне
К'о свет аманет у Те су нам слиле,
Да својим жаром сред нашије' груди
Стари нам понос и витештво буди.

О књиго славе! Ја у Теби видим
Јуначког Твртка и све своје пређе,
С ханџаром оштрим у десници снажној
Поносној Босни како бране међе –
И попут смијелих дивова и лава
Прсима штите своја стара права.

Ја видим на твом узвишеном листу
Сва она давна неумрла дјела,
Што их Соколи, Пијеле и Тире
Створише, кад су уздигнута чела
Највећем царству на кормилу били
И крв душманску потоцима лили.

Ја видим како врх кршева наших
Сунашце златне слободице сије,
Јуначка сека како брату своме
Низ једра плећа туру-перчин вије,
А дична мати свог јединца храни,
Да Херцег-Босни част и понос брани.

Ја видим ево све крваве војне
И бојна поља и бритке ханџаре
И алај-бајрак, што се небу вије
И токе, што се на сунашцу жаре
И бијесне ате, што ко вихор лете
Ах, видим свега из прошлости свете.

У твоме крилу! Тобом занесено
У грудима дршће младо срце моје
Живијем жаром цјеливат би хтјело
Твој сваки редак, свако словце твоје;
На твоје листове душа ми је пала,
О свето небо мојих идеала!

О наше славе огледало вјерно!
Дај роду моме путовођа буди;
Своје му ватре уливај у душу,
Својијем дахом надахни му груди,
Па св'јестан тебе нека смјело броди
Својему спасу и својој слободи!

Захрђо ханџар док о клину виси
и своју прошлост покопану снива,
Мој народ нека лаганијем пером
Будућност љепшу на теби оснива,
У теби гледећ' идеале своје,
Пов'јест драге отаџбине моје!







Изродима


Муса Ћазим Ћатић


Изродима

На светиње своје, на част праотаца,
Излили сте отров своје мржње црне.
И пакленом сви се предали демону,
Да са праве стазе - на криву вас сврне.

Потомци сте кобни Бранковића Вука,
Народна вас клетва до вјечности прати,
У књигу ће жизни ваше кобно име
Забиљежит' црним домовина мати.

Родољубља чувство замире у вама,
За свој народ драги срца вам не маре,
Јер с осмјехом подлим мотрите, гдје душман
Блатњом руком својом светиње вам таре.

 (1900)






Српски понос

Муса Ћазим Ћатић


Српски понос

Ја сам Србин, српско д'јете,
Српска ми је савијест чиста;
Јуначких ми дједа слава
Ко сунашце жарко блиста.

Ја сам Србин - тим именом
Вјечно ћу се поносити,
Спас српскога славна рода,
На срдашцу свом носити.

Од мог рода, сто јунака
Пр'јетило је грома сили,
И српско су име мачем
На камењу биљежили.

Пред ударцем њиховијем
Тресле су се веље горе,
Ступали су вазда смјело
По мејдану да се боре.

Камо, камо Душан силни?
Камо паша Соколија?
То су дични синци Српства:
Ко зв'језда им слава сија!

Ја сам Србин - гусле имам,
Уз њих тио попијевам,
И љубављу - према Српству
Своје пјесме загријевам,

Славим Марка и Милоша;
Славим храброг Ђерђелеза:
Имам њину успомену,
Бритки ханџар оштра реза.

Па нек ми се душман јави,
Нек на бојно поље дође;
Мене хитац не прима се,
Не може ме резат гвожђе,

Маркова је ово рука,
Топузином знаде бити;
Хамајлија Алијина
Од оштра ме гвожђа штити.

Ја сам Србин - српско д'јете,
За Српство ми душа гори -
Робоваћу српском роду,
Док ме црна смрт не смори.
(1899)



 

Пред смрт

Муса Ћазим Ћатић


Пред смрт

Агонија као златни прах се вије,
Врх мене лепрша један жути цв'јет.
Још никад није љепше мирисала
Моја мала изба - мој велики свијет.

Слаба моја рука к жутом цв'јету тежи,
Хватајућ га тако лијеп и жут.
Али залуд напор, цвијет од мене бјежи,
И опет ми пада на прса и скут. 

И ја сам опијен с његова даха
Док Велике Госпе из жутог праха
Појави се лик...

 (април, 1915)









 

Заборављени отоци


Муса Ћазим Ћатић



Заборављени отоци

Чуј, како сиви кликтају ждрали
У нашој тамној шуми!...
На жал су мртвих језера пали,
Гдје вал ко прича шуми.

Они су негдје далеко били:
Чак иза девет гора -
Сад су нам у поход дошли на крили'
Ах, преко сињег мора!

И цв'јетак су нам дон'јели меки
Са непознатих отока неких
У дробном кљуну своме;

Па опет на пут кренуће они
Чуј, како тужни кликтај им звони
У мрачном трему томе!...








Моја исповијест

Муса Ћазим Ћатић


 


Моја исповијест
Како је гадно улизица бити
И другом смрадне цјеливати стопе!
Како је гадно, просећ сузе лити,
Да туђи скутови у њима се топе -
Како је гадно улизица бити!...
Како је ниско немат' самосвијести
И у свом срцу поноса и жара,
Па туђим знојем крух натопљен јести
Крај снажних руку и умнога дара -
Како је ниско немат' самосвијести!...

Ја мрзим оне, што пред другим пузе
И мрзим лиске, што ништа не раде
И сваког, ко се окива у узе
Од предрасуда и ко ласкат знаде
И све алчаке, што пред другим пузе.
И никад ником "Пардон" нећу рећи,
Јер својим царством својевољно владам;
Ја сам отварам врата својој срећи,
Па кад уживам, или када страдам,
Ја опет ником "Пардон" нећу рећи.
Та за ме перо и будак је исто,
Жуљ и зној мени кору хљеба слади;
Тек нек је чело отворено, чисто
И нек се свјесно и поштено ради,
Па за ме перо и будак је исто.

Ја само славим самосвијест и снагу
Гигантске воље, што брдине руши;
Вјерујем у се. А слободу драгу
Носим ко светост у срцу и души -
И славим само самосвијест и снагу...
Разуме људски, ти си боштво моје,
Пред којим клечим и молитву зборим.
Ја теби палим тамјан крви своје
И теби само пред михрабом дворим,
Разуме људски, ти си боштво моје!...


Рамазанска вечер

Муса Ћазим Ћатић


Рамазанска вечер
Мом побри А. Рашидкадићу
Сутон се спушта, мирисав ко смиље
И сипље земљом своје нујне чаре -
Гле, мујезини већ пале кандиље
И свијет оставља трге и пазаре,
А сутон пада мирисав ко смиље...

Побожни људи за софрама сједе,
Молитве усне шапућу им ти'о
Радосним оком у сатове гледе -
Бљедило свето пост им лицем свио;
Ал они весело за софрама сједе.

На пољу сутон све то више пада.
И све су ствари у дубоку муку...
Чекају људи, кад ће топ са града
Навјестит' ифтар у пламеном звуку -
А вани сутон све то више пада.

И гле, на једном свјетлост нека сину
С табије бијеле, ко нур с Тура да је,
А са њим звук се по ваздуху вину -
Звучи л' то свјетлост или то звук се сјаје?
Вечерњи анђео то из топа сину.
И хрли, носећ псалам врх усана,
Интиман, мио ко Божије ријечи -
И задњи дисај умрлога дана
У њему плаче, уздише и јечи...
Анђелу дрхти псалам врх усана.
А езани га мујезински прате
И звек посуђа с ифтарских софара,
Крила му звијезде својим траком злате
И плам кандиља са витих мунара -
И топле молитве побожно га прате.
Сутон је пао мирисав ко смиље
И сипље земљом своје нујне чаре,
Грлећи крилом дрхтаве кандиље -
Свијет опет пуни трге и пазаре,
А сутон мири као амбер-смиље.