Thursday, July 26, 2012

Визија

Муса Ћазим Ћатић


Визија

Каткад снатрим у тишини
У заклону плаве сјене
И дозивам пред свој поглед
Давне своје успомене.

Па у томе сјетном часу
Из предјела непозната
Допрхне ми једна птица
На крилима суха злата.

Поврх мене на гранчици
Љуљкајућ се пјесма врије,
Попут вина опија ме
Звук њезине мелодије.

У том звуку ко да дршће
Моја прошлост, младост моја,
Украшена амбер цв'јећем
Од магијских тисућ боја.

Каткад птица с гране слети
И на моја прса пане,
Па ме златним крилом глади
И цјелива сталне ране.

А њени су сви цјелови
Срцу моме мелем - трава...
Хеј! Ал ова златна птица
Кокетна  је и варава!

Јер кад ми се рука дигне,
Њено т'јело да ухвати,
Она прхне с мојих груди
И у незнан крај се врати.

Њеним трагом тек се чује
Смијех јетке ироније. Ах,
та птица, то је душа
Мојих дана минулије'! …





Муса Ћазим Ћатић

No comments:

Post a Comment