Муса Ћазим Ћатић
Повијест моје отаџбине
Ево те гледам занесеним оком,
Пов'јест драга домовине моје;
Срце ми стрепи, а десница дршће,
Странице свете преврћући твоје –
И душа ми се, пуна поштовања
Побожно свакој твојој рјечци клања...
На јавор-гуслам' у најслађем збору
Тебе су виле мога рода виле.
И сваки спомен прошлости нам славне
К'о свет аманет у Те су нам слиле,
Да својим жаром сред нашије' груди
Стари нам понос и витештво буди.
О књиго славе! Ја у Теби видим
Јуначког Твртка и све своје пређе,
С ханџаром оштрим у десници снажној
Поносној Босни како бране међе –
И попут смијелих дивова и лава
Прсима штите своја стара права.
Ја видим на твом узвишеном листу
Сва она давна неумрла дјела,
Што их Соколи, Пијеле и Тире
Створише, кад су уздигнута чела
Највећем царству на кормилу били
И крв душманску потоцима лили.
Ја видим како врх кршева наших
Сунашце златне слободице сије,
Јуначка сека како брату своме
Низ једра плећа туру-перчин вије,
А дична мати свог јединца храни,
Да Херцег-Босни част и понос брани.
Ја видим ево све крваве војне
И бојна поља и бритке ханџаре
И алај-бајрак, што се небу вије
И токе, што се на сунашцу жаре
И бијесне ате, што ко вихор лете
Ах, видим свега из прошлости свете.
У твоме крилу! Тобом занесено
У грудима дршће младо срце моје
Живијем жаром цјеливат би хтјело
Твој сваки редак, свако словце твоје;
На твоје листове душа ми је пала,
О свето небо мојих идеала!
О наше славе огледало вјерно!
Дај роду моме путовођа буди;
Своје му ватре уливај у душу,
Својијем дахом надахни му груди,
Па св'јестан тебе нека смјело броди
Својему спасу и својој слободи!
Захрђо ханџар док о клину виси
и своју прошлост покопану снива,
Мој народ нека лаганијем пером
Будућност љепшу на теби оснива,
У теби гледећ' идеале своје,
Пов'јест драге отаџбине моје!