Босна жубори...

Муса Ћазим Ћатић

Босна жубори...

Босна жубори; над питомим крајем

Анђео мира шири лака крила

И лахор пирка, ко да ситном цвијећу

Мистичне приче шапће вечер мила.

Босна жубори и - ко рујне усне

Цвјетне тихо обалице љуби,

Па тамо негдје, попут моје мисли,

Крај твог се двора у даљини губи.

Босна жубори, а с барчицом мојом

Несташни ситни играју се вали;

Ах, чини ми се, мој анђеле, тако

Да љубав твоја срцем ми се шали.

Ја н'јесам сањар...

Муса Ћазим Ћатић

Ја н'јесам сањар...

Ја н'јесам сањар, што у тихој ноћи  

По мору бл'једе мјесечине плива,

Хрлећи царству свјетлости и моћи,

На свилном мехком облачју да снива

Ружичне санке прамаљетне среће,

Кад славуј пјева и кад цвате цв'јеће.

Ја н'јесам сањар, на сунчаном траку

Што зида себи дворе од биљура;

Та ја сам патник, ког по црном мраку

На ледном крилу силна витла бура

Ко свехли листак са танане гране,

У мутну јесен кад на земљу пане.

О давно, давно отрова ми груди

Циничка збиља земаљског живота,

Давно ме удес раставио худи

Од мојих милих; ах, ја сам сирота!

Гле, моје лице - то је мртва књига,

А слова су јој - невоља и брига!

Ништа ми бабо оставио није,

У хладу да ми медом живот слади;

Тужни се пјесник сам на себи грије

И попут мрава ради, ради, ради,

Трошећи крвцу - снагу свога духа,

Да стече тврду кору круха.

Ја н'јесам сањар, на сунчаном траку

Што зида себи дворе од биљура;

Та ја сам патник, ког по црном мраку

На ледном крилу силна витла бура

Ко свехли фистак са танане гране,

У мутну јесен кад на земљу пане.

Два сонета

Два сонета

Ја ропства нећу! Ох, ја нећу ноћи,

Гдје влада ријеч црног Ахримана!

Слободе хоћу и гигантске моћи

И јулским сунцем обас'јаних дана.   

У мени букти тежња неутажна

За вјечним царством свесилних љепота.

Кроз жиле моје ко бујица снажна

Крв струји снажним пожаром живота.

И десница ми бречи се и диже,

Да с људства - што ‘но у прашини гмиже

Окове тешке разбија и кида.

И да га онда усправи са тла,

Па с њиме Срећи пријестоље зида

На станцу својих живих идеала.

Моја је вјера чврста као камен,

А нада попут живота ми јака

И моја љубав ко вулкански пламен

А мис'о као муња са облака.

Високо чело самосв'јест ми круни,

Срце немиром демонскијем бије:

У њему гњев се прот тиранству буни

И мржња проти фаризејству врије.

Ја никад нећу на кољена пасти

Ни поклонити се пред ичијом силом

Ја апостол сам поноса и части...

И као ор'о шибам својим крилом

Све што је ружно сред овог живота:

Ја апостол сам свемоћних љепота.

Муса Ћазим Ћатић

Једној богаташици

Муса Ћазим Ћатић

Једној богаташици

Не гледај ме љепоте ти твоје!

Јер Твој поглед мир ми само мути.

Не гледај ме, јер до Твог су скута

Мом севдаху заграђени пути...

Ти си кћерка богатства и среће,

Одрасла си у злату и свили,

Твојом душом никад се нијесу

Облакови тешке туге вили.

Твој је живот ко језерце мирно,

По ком вазда златна радост плива;

Не познајеш уздаха и сузе,

Што је свијет у свом крилу скрива.

А ја пјесник гола сам сирота,

За ме радост тек је пуста бајка.

У колиби под чађавим кровом

Родила ме сиромашна мајка.

Од дјетињства удес ме је витл'о

Кроз све м'јене патничког живота,

Баш ко вихор на помамном крилу,

Слабу сламку кад витла и мота.

Видиш ево ову тамну мрежу

Крупних бора поврх мога чела,

Та њу ми је храпавијем перјем

Горка збиља, - горка туга сплела.

Па та туга зар да и Твој живот,

Твоју срећу тако бистру мути?

Не гледај ме; та до твог су скута

Мом севдаху заграђени пути!

Ах! Ја немам нигдје ништа свога,

У свијету сам као гола грана;

Све ми благо - уздаси и сузе,

А туга ми - свагдања је храна!

 

Визија

Муса Ћазим Ћатић

Визија

Каткад снатрим у тишини

У заклону плаве сјене

И дозивам пред свој поглед

Давне своје успомене.

Па у томе сјетном часу

Из предјела непозната

Допрхне ми једна птица

На крилима суха злата.

Поврх мене на гранчици

Љуљкајућ се пјесма врије,

Попут вина опија ме

Звук њезине мелодије.

У том звуку ко да дршће

Моја прошлост, младост моја,

Украшена амбер цв'јећем

Од магијских тисућ боја.

Каткад птица с гране слети

И на моја прса пане,

Па ме златним крилом глади

И цјелива сталне ране.

А њени су сви цјелови

Срцу моме мелем - трава...

Хеј! Ал ова златна птица

Кокетна  је и варава!

Јер кад ми се рука дигне,

Њено т'јело да ухвати,

Она прхне с мојих груди

И у незнан крај се врати.

Њеним трагом тек се чује

Смијех јетке ироније. Ах,

та птица, то је душа

Мојих дана минулије'! …

Муса Ћазим Ћатић

На ново љето

Муса Ћазим Ћатић

На ново љето

Ноћ бајна хладну земљу грли,

А небом бијели мјесец хрли,

Уз њега звијезде ситне сјају

А старо љето иде крају.

Све својим велом санак скрива,

И мајка земља тихо снива,

Тек моје очи у ноћ зуре,

И моје мисли свијетом јуре.

И поноћ иде с новим љетом

И дијели даре овим свијетом

Ја један дарак иштем само:

Ох, дај ми мира, мира амо!

Сад духне ветар јаче, јаче

И зуји тужно, ко да плаче.

Над мојом душом невеселом.

Ил вриједи плач тај свијету цијелом?

Већ прође поноћ. Очи снене

На починак ми затворене.

Иза сна чујем: вјетар свира,

Иза сна јецам: мира, мира...

Мајско јутро

Муса Ћазим Ћатић

Мајско јутро

А куд се журе плашљиве сјене?

Куд ноћне птице се спремају?

У загрљају те шуме снене

Зар својих гнијезда немају?...

Сад дан ће доћи у сјајној еквипажи

На глави са круном од злата

Већ отварају му невидни пâжи

Капије сафирних палата.

У запјењеном шуму каскада

С паром се бисер диже и пада

На усне мирисних цвјетова.

Дрвеће штити ко у екстази

Виш нас анђелски благослов слази

У виду сунчаног цјелова.