Заборављени отоци

Муса Ћазим Ћатић

Заборављени отоци

Чуј, како сиви кликтају ждрали

У нашој тамној шуми!...

На жал су мртвих језера пали,

Гдје вал ко прича шуми.

Они су негдје далеко били:

Чак иза девет гора -

Сад су нам у поход дошли на крили'

Ах, преко сињег мора!

И цв'јетак су нам дон'јели меки

Са непознатих отока неких

У дробном кљуну своме;

Па опет на пут кренуће они

Чуј, како тужни кликтај им звони

У мрачном трему томе!...

Моја исповијест

Муса Ћазим Ћатић

 

Моја исповијест

Како је гадно улизица бити

И другом смрадне цјеливати стопе!

Како је гадно, просећ сузе лити,

Да туђи скутови у њима се топе -

Како је гадно улизица бити!...

Како је ниско немат' самосвијести

И у свом срцу поноса и жара,

Па туђим знојем крух натопљен јести

Крај снажних руку и умнога дара -

Како је ниско немат' самосвијести!...

Ја мрзим оне, што пред другим пузе

И мрзим лиске, што ништа не раде

И сваког, ко се окива у узе

Од предрасуда и ко ласкат знаде

И све алчаке, што пред другим пузе.

И никад ником "Пардон" нећу рећи,

Јер својим царством својевољно владам;

Ја сам отварам врата својој срећи,

Па кад уживам, или када страдам,

Ја опет ником "Пардон" нећу рећи.

Та за ме перо и будак је исто,

Жуљ и зној мени кору хљеба слади;

Тек нек је чело отворено, чисто

И нек се свјесно и поштено ради,

Па за ме перо и будак је исто.

Ја само славим самосвијест и снагу

Гигантске воље, што брдине руши;

Вјерујем у се. А слободу драгу

Носим ко светост у срцу и души -

И славим само самосвијест и снагу...

Разуме људски, ти си боштво моје,

Пред којим клечим и молитву зборим.

Ја теби палим тамјан крви своје

И теби само пред михрабом дворим,

Разуме људски, ти си боштво моје!...

Рамазанска вечер

Муса Ћазим Ћатић

Рамазанска вечер

Мом побри А. Рашидкадићу

Сутон се спушта, мирисав ко смиље

И сипље земљом своје нујне чаре -

Гле, мујезини већ пале кандиље

И свијет оставља трге и пазаре,

А сутон пада мирисав ко смиље...

Побожни људи за софрама сједе,

Молитве усне шапућу им ти'о

Радосним оком у сатове гледе -

Бљедило свето пост им лицем свио;

Ал они весело за софрама сједе.

На пољу сутон све то више пада.

И све су ствари у дубоку муку...

Чекају људи, кад ће топ са града

Навјестит' ифтар у пламеном звуку -

А вани сутон све то више пада.

И гле, на једном свјетлост нека сину

С табије бијеле, ко нур с Тура да је,

А са њим звук се по ваздуху вину -

Звучи л' то свјетлост или то звук се сјаје?

Вечерњи анђео то из топа сину.

И хрли, носећ псалам врх усана,

Интиман, мио ко Божије ријечи -

И задњи дисај умрлога дана

У њему плаче, уздише и јечи...

Анђелу дрхти псалам врх усана.

А езани га мујезински прате

И звек посуђа с ифтарских софара,

Крила му звијезде својим траком злате

И плам кандиља са витих мунара -

И топле молитве побожно га прате.

Сутон је пао мирисав ко смиље

И сипље земљом своје нујне чаре,

Грлећи крилом дрхтаве кандиље -

Свијет опет пуни трге и пазаре,

А сутон мири као амбер-смиље.

Teubei-Nesuh

Муса Ћазим Ћатић

Teubei-Nesuh

(Покајање једног гријешног пјесника)

Мом побри С. Бакамовићу

Господе, ево на сеџду ти падам,

Пред вјечном твојом клањам се добротом

И молитву ти у стихове складам,

Просећ, "Ох, дај ми смисао за љепотом!"

Господе, ево, на сеџду ти падам.

Ти знаш, да бијах невин попут росе

И попут лијера у прољећу раном;

Ал људи, мед што под језиком носе,

Отров ми дадоше у бокалу пјаном,

Мада сам био невин попут росе.

И тада с твога скренуо сам пута

И затртао кроз пустош и таму

Ах, страст ми разум у окове спута,

Да ропски двори њену црном пламу -

И с твога ја сам забасао пута.

Вјеру и наду из срца изгубих,

И моју љубав помрчо је гријех -

Постадох сархош охоли и груби,

Сав идеал му што је вински мијех...

Ах, своју вјеру и наду изгубих!...

И славих Бакха као свето биће,

Венери пете језиком сам лизо -

Властитим зубом ја сам своје жиће

Комад по комад као звијер гризо,

Славећи Бакха као свето биће.

Свачији презир пратио је мене,

Од сјене моје друзи ми бјежаху

И све ме чисте клонуле су жене...

Вај! Тешко ми је било сиромаху,

Јер људски презир пратио је мене.

Ја сада бјежим под окриље твоје

И твог Кур'ана, твоје вјечне ријечи,

Господе, гријехе одријеши моје

И болесну ми душу излијечи -

Та ја се склањам под окриље твоје.

Господе, разум просвијетли ми сада

И дај ми снаге, дај ми вољу јаку

Демоне све што може да савлада...

Нек твоја милост свијетли ми у мраку

Господе, разум просвијетли ми сада!

Распири моје старе вјере пламен,

Врати ми љубав и све старе даре,

Да треснем чашом о ледени камен

И ноктом згребем Венерине чаре -

О распири ми старе вјере пламен!...

Господе, ево на сеџду ти падам,

И кајем гријехе пред твојом добротом -

И молитву ти у стихове складам,

Просећ: "Ах, дај ми смисао за љепотом!" -

Господе, ево на сеџду ти падам!...

Боје и мириси

Муса Ћазим Ћатић

Боје и мириси

Ах, ти ме питаш, које љубим цв'јеће!?...

Ја љубим плаве љубице и росу.

А хризантеме, л'јепа Нидар, то су

Разблудни цв'јећи, врло худе среће.

Баштован лакоми гаји их и пази,

Па онда за новац продаје их људ'ма -

Кокетна госпа носи их на груд'ма,

А посл'је ногом у праху их гази...

А љубичице саме од себека

За зидом грмља цвату сакривене

И усудит' се дрска рука нека,

Да устргне их, трн - што грмље кити -

Убости њу ће и крв јој пролити...

Хеј, љубице су ко харемске жене!

Зашто ме питаш, које волим боје

И какав мирис највише ми прија?

Ти знадеш, Нидар, мирис душе твоје,

Да моју душу нектаром опија.

Он невиношћу б'јелог лијера дише,

Најљепше пјесме у мом срцу буди

И гр'јешне мисли из душе ми брише

Ко свети дашак хуријскије' груди.

А боја рујна и блиједо - нујна

Најдража ми је. Ти знаш, зашто, је ли?

Јер лице моје бл'јед је листак свели,

Што јесенска га испи магла сива

А твоје лице - ружица је рујна,

Што прољеће и младост цјелива...

                               III

Сада ме питаш, какове су косе

Најмилије ми! Ах, давно је било...

Ти дјетешце си тада била мило,

Дјетешце мило као капља росе.

Кошица твоја коврџаста, плава

Низ љиљанска ти падала је плећа,

Ко сноп мирисни љубичастог цвијећа,

На којем љубав и љепота спава.

Ја тада често косу ти цјеливах

И често у сну и на јави снивах,

Гдје увијам се у праме јој снене,

Пијући пјесму с власи сваке њене

Ах, зато и сад усред сна и јаве

Ја сањам косе коврџасте, плаве.

                              IV

Ти желиш сада знати, какве воли

Твој пјесник звуке: с харфе ил' с клавира,

И да ли глазба моју душу дира

Звуком весеља ил' акордом боли?...

Слушај, о Нидар! Од дјетињства мога

Удес је мени зао очух био

И ја сам вазда, вазда тужан био:

Пјесник - сирота без икога свога.

А ти си расла у краљевству среће,

Судба ти стазом садила је цв'јеће:

Смијех и радост - дари су ти њени...

Стог, ето, глазба најдража је мени:

Кристални акорд драгог см'јеха твога

И растргани звук уздаха мога.